Adopt Srebrenica Adopt Srebrenica Alexander Langer

Lideri Projekta Historija projekta Adopt Srebrenica Međunarodna sedmica 2011 Međunarodna sedmica 2010 11 juli Ne Zaboravimo Međunarodna sedmica 2009 Međunarodna sedmica 2008 Međunarodna sedmica 2007 O Srebrenici i o Bosni Kontakti Nagrada Alexander Langer 2015 - motivacija Alexander Langer
(14) (26) (28) (52) adopt Srebrenica Group (6) as / Dozivite Srebrenica 2010 (3) Bz-Dayton -Meeting Trento 06-16 (15) Bz-Dayton Culture 06.17 (6) Bz-Dayton Eurac 15.06 (5) Bz-Dayton faces (10) Bz-Dayton Master Meeting 06.17 (13) Bz-Dayton Meeting with local institutions 06.16 (2) Bz-Dayton-Conference 06.17 (17) Internac. Sedmica 2008 (37) Internacionalna sedmica 2007 (9) Internacionalna sedmica 2014 (52) medunarodma sedmica 2008-2 (17) Medunorodna Sedmica 2011 (36) Srebrenica - Potocari 11.7.2007 (9) Srebrenica 11.7.2005 (4) Srebrenica 11.7.2005 (9) Srebrenica 11.7.2006 (6) srebrenica-mars mira 2010 (8) Tuzla 07.2006 (9) Tuzla- Modena City Ramblers (4) Tuzlanska amica (13)

АЛЕКСАНДЕР ЛАНГЕР ЗА ЗА ЈЕДНИЧКИ, МУЛТИЕТНИЧKИ ЖИВОТ

30.8.2011., adoptsrebrenica@alexanderlanger.it

АЛЕКСАНДЕР ЛАНГЕР: YBOД

Тако сам дошао на идеју да покушам саставити“деceт тaчaкa” y пpилг заједничког живљења, које сам затим у више наврата представио, водио дискусије и продубљивао и истанчао.

Свjестан сам да сажимањем у мало текста - па чак и апстрактног, тј. који се не односи на једну једину ситуацију, већ се ради о великом броју осврта одређене ситуације интеретничког контакта или конфликата (или интеркултуралног, интеррелигиозног, интеррасног и др.) - може довести до ризика генерализирања. Али, истовремено сам увjерен да је већ дошло вриjеме да се бавимо не само дефиницијом "етничких права" (или националних, религиозних ...), већ је потребно да своју активност усмјеримо ка тражењу критеријума за изградњу једног мултикултуралног уређења заједничког живљења, који, наравно неће моћи бити замишљено као збирка правних норми, већ треба да садржи у себи пре свега вриjедности и праксу узајамне толеранције, међусобног упознавања и међусобног посjећивања.
Надам се да ће ових мојих скромних десет тачака моћи пружити подстицај и елементе у том смjеру.

1995/03/27.

 

АЛЕКСАНДЕР ЛАНГЕР ЗА ЗА ЈЕДНИЧКИ, МУЛТИЕТНИЧKИ ЖИВОТ


1) Заједничко постојање све већег броја различитих етничких група постаће уобичајено стање и све мање изузетак; алтернатива је међуетничка затвореност или заједничко живљење.

Ситуације постојања заједница различитих говорних, културних, религиозних и националних група на истом простору, постаће све учесталије, поготово у градовима. То и није нека новост. И у старим средњовjековним градовима постојале су афричке, грчке, јерменске, јеврејске, пољске, немачке, шпанске четврти ...

Мултиетнички, мултикултурални, мултијезичним, мултинационални суживот ... припада, дакле, и све ће више припадати нормалном стању, никако изузетку. То међутим не значи да ће се до те нормалности доћи без проблема, напротив. Различитост, непознато, странац, све то компликује живот, може бити извор страха, може постати предмет неповjерења и мржње, може постати извор ривалства, које може довести до екстремне ситуације у којој "твоја смрт" значи "мој живот". То потврђује и искуство оних који се селе из једне у другу долину исте регије и који се, дакле, морају поново прилагођавати и истовремено изискивати поштовање и прилагођавање. Све већа кретања и све веће миграције које нам модеран живот доноси са собом, неизбjежно повећава проценат међуетничке и међукултурно испреплетености у свим деловима свиjета. Можда, по први пут у историји свиjета, можемо свјесно одабрати да се суочимо и на миран начин ријешимо премjештање тако великог броја људи, заједница, народа, иако је обично узрок том сељењу насиље (сиромаштво, биједа, израбљивање, уништена животна средина, ратови, прогони). Али реторика и изјаве добре воље нису довољне: Ако се заиста жели изградити заједничко живљење између различитих људи на истом простору, потребно је развити комплексну умjетност заједничког живљења. С друге стране, постаје све очигледније да покушаји који се темеље на потврди етничких или сличних права – нпр. националних, религиозних, племенских, "расних" - којима је циљ стварање етничке државе, етничке сецесије, етничког чишчења, националне хомогенизације и слично, воде ка конфликтима и ратовима непредвидљивих размера. Алтернатива између етничке затворености (па чак и када је иста мотивисана самоодбранoм) и мултиетничког суживота, представља право кључно питање у етничкој проблематици данашњице. Било да се ради о потлаченим или мањинским етничким групама, о старијој или новијој емиграцији, религиозним мањинама, националним буђењем или да се ради о међуетничким, међурелигијским, међукултуралном конфликтима (сукобљавања).
Мултиетничко заједничко живљење може се поимати и доживи као обогаћивање и додатна могућност, за разлику од доживљавања истог као казне: у ту сврху нису потребни говори и придике против расне нетрпељивости, интолеранције и ксенофобије, већ позитивно искуство и позитивни пројекти те култура заједничког живљења.


2) Идентитет и заједничко живљење: никад једно без другог (недjељиви су); ни присилно укључивање, али ни присилно искључивање.

"Шта се јасније раздвојимо, боље ћемо се разумjети"; у данашње вриjеме постоји тенденција да се проблемима заједничког мултиетничког живљења, приступи путем чистог раздвајања. Нису бројни они који се слажу са идејом "мелтинг потс (раздвајање)" нпр. САД-а, већ су присутни све безбројнији протести везани за идеју више или мање принудне асимилације. Истовремено се све више сусрећемо са разним покретима за једнакост, против етничке изолованости и дискриминације те покрете који се боре за иста права.
До сада нису дале позитивне резултате нити политика присилног укључивања (асимилација, забрана коришћења сопственог језика, религије и сл.) нити политика присилног искључивања (маргинализација, гетоизација, протjеривање, уништавање).
Морамо дозволити што већу могућност индивидуалних и колективних избора, прихватањем и пружањем прилика за "етничку" присност (бити међу својима) као и за интеретничке сусрете и сарадњу. Гаранција очувања идентитета с једне стране, те равноправност и партиципација са друге стране, недељиви су и морају се међусобно допуњавати. То наравно, не захтjева само јавне прописе и правила, већ је потребно да се поготово заинтересоване заједнице оријентишу ка тој опцији заједничког живљења.

3) упознавати се, међусобно разговарати, информисати се, заједнички деловати: "Што више будемо радили једни уз друге, боље ћемо се разумjети".

Заједничко живљењe пружа, али и изискује многе могућности међусобног упознавања. Како би до међусобног упознавања дошло без маргинализације и на равноправан начин, потребно је развити што је могуће већи ниво међусобног упознавања. Слоган "Што више будемо радили једни уз друге, боље ћемо се разумjети", могао би да се постави као антитеза горе наведеном слогану сепаратизма.
Научити упознавати језик, историју, културу, обичаје, предрасуде, стереотипe и страхове различитих заједница које заједно живе, један је од битних корака у изградњи интеретничких релација (односа). Пресудну улогу у том смислу могу имати заједнички извори информација (новине, међукултуралном и више - језичке радио емисије и сл), тренуци заједничког учења или забаве, међусобна, макар пригодна посећивања, могућност учествовања - макар само у изузетним случајевима, у "унутрашњим" догађањима етничке заједнице која није твоја (славља, ритуали и сл), па чак и обични позиви на ручак или вечеру. Заједнички уџбеници историје, заједничка прослава јавних догађаја, можда чак и тренуци заједничке молитве и медитације, могу бити од помоћи у избjегавању ризика учвршћивања етноцентричке (националистичке) визије до те мjере да постану природнима и очекиванимa.


4) Етничко, можемо чак и прихватити, али никако у само једној димензији: човјековa средина, пол, друштвени положај и многи други заједнички називи.

Понекад, организованост различитих етничких заједница на етничкој бази, имају своју оправданост и добре разлоге за, али само под условом да се ради о слобобном избору и под условом да таква организованост не постане тоталитаристичкoм и интегралистичком. Али, евидентно је да, ако се жели радити у корист заједничког живљења, више него у смjеру етничке (ауто) изолације, тај рад ће се морати усмјерити ка валоризацији свих осталих димензија личног живота, али и живота заједнице, а које нису у првим линијама етничког карактера. Ту приjе свега спада заједнички простор и брига о њему, али и заједнички циљеви и заједнички интереси професионалног, социјалног типа, затим циљеви и интереси везани за старосну доб и, са посебним освртом на циљеве и интересе везане за пол: Жене могу открити и на бољи начин доживљавати заједничке циљеве и заједнички сензибилитет. Треба избjегавати да особе проведу циjeли свој живот и тренутке свакодневице унутар структура етничке димензије, напротив, потребно је дати прилику и другим могућностима које ће у начелу имати интеретничку базу.
Од посебног је значаја дати могућност особама да се сусрећу, међусобно разговарају и да истакну своју ваљаност, не само путем "дипломатске репрезентације", већ и директно: дакле, врло је важно да свака особа може уживати у снажним индивидуалним људским правима, поред, дакако потребним колективним правима, међу којима нека од тих права могу имати и етничку конотацију (употреба сопственог језика, очување традиција и др); сва колективна права не морају уживати предност или бити усмjеравана по етничким линијама (нпр. социјална права - право на стан, на посао, на бригу, на здравље или амбијентална права).

5) Дефинисати и одредити границе етничке припадности на што је могуће мање ригидан начин, дакле, не искључити етничке припадности и њихово многоструко укрштавањe.

Наравно, етничка припадност не изискује неку посебну дефиницију или одређену границу: она је продукт историје, традиције, васпитања, обичаја, приjе него свjесна опција, жеља или циљани избор. Штo ригиднијом и извјештаченијом постаје дефиниција припадности одређивањa граница у односу на друге
(припаднике друге нације), тим опаснијом и урођенијом постаје склоност ка конфликту. Претjеривање у дисциплини или чак изнуђивање етничке лојалности у употреби језика, учествовања у вjерским дужностима, начину одjевања (у неким случајевима чак у изнуђивањy ношења униформе), свакодневног опхођења, па чак правном дефинисању припадности (регистрација, навођење етничке припадности на личним документима и сл. ), носе у себи нездрав порив да једни друге пребројавају, одмјеравају снаге све до барикада и физичког разграничења, те до захтјева територија само за етничку групу.
Насупрот томе, дозволити и промовисати појам флексибилније и мање искључиве визије припадности, дакле, дозволити одређену дозу мјешања између различитих етничких заједница те многоструко упориште субјеката пограничних зона, олакшава постојање тзв. "cивих зона" са ниском етничком дефиницијом и дисциплином, те омогућава слободну размjену интеркомуникација и интеракција.

Избjегавање било које форме "етикетирања" особа по етничкој или религиозној основи, дио је потребних мјера које служе превенцији конфликата, ксенофобије, расизма.
Право на самоодређивање субјеката или заједница не треба превасходно подразумјевати одређивање сопствених граница и забране приступа истим, већ треба полазити од позитивног именовања сопствених вредности и циљева, никако не смиjе достићи ниво искључивости и раздвајања.
Мора се дати могућност једној стварности која ће бити отворена ка што већем броју различитих етничких заједница, стварност која неће бити искључива и у којој ће се добро осjећати, поготово дjеца имиграната и дjеца "мjешаних породицa" те особе козмополитске и плуралистичке формације.

6) Признати и учинити видљивом мултиетничку димензију: људска права, јавни симболи, свакодневни поступци, право да се осjећаш "у својој кући":

Заједничко живљење различитих нација, различитих језика, култура, религија и обичаја на истом простору, у истом граду, мора бити признатим и видљивим. Припадници различитих етничких заједница који заједно живе, морају имати осjећај да су "код куће", да имају држављанство, да су признати, да могу "постати" институција, те постојање структура и специфичних прилика вредновања сваке присутне нације, важни су елементи заједничког живљења. Штo се више буде организовало заједничко битисање различитих језика,
култура, религија, карактеристичних знакова, мање ћe бити дискусија везаних за надлежност ове или оне нације у односу на простор и територију: потребно је да се било који облик етничке искључивости или сепаратизма разблажи у природан начин заједничког постојања многоструких знакова, звукова и
интуиција (Фрањо Комарица, бискуп Бања Луке, града у којем живе становници више националности, али са већином становника српске националности, град који је у данашње вриjеме предмет расправе између Срба и Хрвата, објашњава то на врло једноставан начин: "Ливада на којој расте много врста цвиjећа, пуно је љепша од ливаде на којој расте само једна врста цвиjећа ").
Европа је са пуно напора научила да прихвати могућност заједничког постојања више различитих вјероисповјести на истом простору, а да то истовремено не значи превласт jeднe вјероисповјести над другом или међусобно протјеривање: дакле, сада је потребно да се тај исти процес деси у разним мултиетничким стварностима; заједничко живљење различитих нација на истом простору, прикладна индивидуална и колективна права која треба да представљају гаранцију слободе и части за све, таква реалност треба друштвену сагласност: да постане правило, а не изузетак.

 

 

 
АЛЕКСАHДЕР ЛАНГЕР-ЛАГАНИ ПУТНИК

Рођен у Стрезингу / Випитено у Алто Адиге / Јужни Тирол 1946/02/22. Новинар, преводиоц, наставник, већ као врло млад сарађује са разним часописима, асоцијацијама, грађанским иницијативама. Од 1978. изабран је у три наврата у Парламент Провинције Болзано.
80-их година он је један од покретача политичког покрета тј покрета зелених у Италији иу Европи, која је у односу на традиционална опредjељења доживљавано као нова и трансверзални странка.
1989. године изабран је за посланика у европском Парламенту и исте године постаје предсједником новоосноване странке Зелених.
Посебно се залаже за спољну политику мира, за праведније односе између сjевера и југа и истока и запада, за еколошки преображај друштва, економије, стилова живота. Путовао је у званичним мисијама у Израел, Бразил, Русију, Албанију, Аргентину, Египт, Румунију и Бугарску.
После пада берлинског зида, усмерава своју активност ка покушају супротствљања све већем рађању национализама. Даје подршку снагама помирења на просторима бивше Југославије. Са "Верона Форумом" пружа сто дијалога стотинама поборника заједничког живљења који се састају у Верони, Страсбургу, Бечу, Бриселу, Паризу, Тузли, Скопљу и Загребу.
26. јуна 1995. године одлази са осталим европским посланицима у Кан односећи свjетским поглаварима драматични апел: "Европа ће умриjети или се поново родити у Сарајеву".
Алекcандер Лангер 1981. и 1995. године одбија да приступи нормативном попису становништва који јача политику етничког раздвајања на његовом простору. Са том исприком, у мјесецу мају 1995, без већег скандала бива искључен из кандидатуре за градоначелника Болзанa ....
Одлучује да прекине свој живот 3. јула 1995. године у 49. години живота.
Почива на малом гробљу у Телвесу / Телфес (Болзано), поред својих родитеља.


УДРУЖЕЊЕ ТУЗЛАНСКА АМИЦА, Тузла (БИХ)

Основана 1992 године, а од 1996. године званично је регистрована као НВО, најпре на Тузланском кантону, а од 2004. године на нивоу државе Босне и Херцеговине. Сjедиште асоцијације је у Тузли, али своју активност пружања психолошке и других видова помоћи дjеци и породицама врши кроз мултидисциплинаран приступ и мобилне тимове и у најзабаченијим областима сjевероисточне Босне и шире.
Више од 900 дjеце обухваћено је пројектом усвајања на даљину, захваљујући не само финансијској помоћи неколико италијанских асоцијација.
Активностима асоцијације руководи неуропсихијатар др Ирфанка Пашагић, пориjеклом из Сребренице и добитница награде А. Лангер 2005 године.

Тузланска Амица - Тузла (БиХ),
Хасана Кикица 1

Тел. + Факc 00.387 35.312.321
тз-амица@бих.нет.ба

ИБАН БА 39 1321 0100 98753816 3090 182



ФОНДАЦИЈА АЛЕКСАНДЕР ЛАНГЕР СТИФТУНГ-ОНЛУС

На сајту www.алекандерлангер.орг могу се прочитати безбројни текстови које је Александер Лангер посијаo током свог врло интензивног живота, обогаћеног безбројним сусретима.
Ту се могу наћи на више језика испричане активности Фондације, објављене књиге, додиjељене награде, утопије евромедитеранског братства и европске грађанске корпорације мира.
Од 2006 године Фондација сарађује са Асоцијацијом Тузланска Амица са циљем да подржи стварање интернационалне мреже пројекта "Адопт Сребреница".
Фондација је призната од стране Аутономне Провинције Болзано као организација волонтерства - без намjере за зарадом (Онлус)

 

Фондазионе Алекандер Лангер СТИФТУНГ, ОНЛУС

 39.100 БОЛЗАНО / БОЗЕН

Ц.Ф. 94069920216 Ст.Нр.

Тел. + Факc +39 0471 977691 - Е-Маил: инфо@алекандерлангер.орг

pro dialog